Izvršni direktor Rosnjefta Igor Sečin objavio je da je njegova kompanija potpisala smernice za investicije u iznosu od 30 milijardi dolara u iranski energetski sektor, nakon zajedničke posete Iranu sa predsednikom Ruske Federacije Vladimirom Putinom, kako bi održali trojne razgovore, u kojima je učestvovao i Azerbejdžan. Ovaj majstorski potez energetske diplomatije ne bi bio moguć da nije bilo Trampa koji je oterao zapadne investitore daleko od Irana i izgurao zemlju bliže Rusiji, što je potpuno promenilo planiranu dinamiku Obamine administracije koja je pokušavala da preorijentiše Iran u suprotan pravac kroz višestruke ustupke koje su im ponudili kroz nuklearni dogovor na leto 2015. godine. “Progresivci“ ruske spoljne politike zaista brzo napreduju u razvoju njihovog velikog strateškog cilja 21. veka da pozicioniraju Moskvu kao vrhovnu balansirajuću silu na evroazijskom superkontinentu, a to, zauzvrat, ubrzava globalnu tranziciju u multipolarni svetski poredak. Da bi se shavitio značaj ovog geostrateškog poteza Moskve koji je napravila ove nedelje, ne treba gledati dalje od četiri cilja koja su odmah unapređena rusko-iranskim energetskim dogovorom:

1. Otkrivanje Trans-Azerbejdžaskog gasovoda

Rusija namerava da izgradi trans-Azerbejdžanski gasovod do Irana, što ne samo da će ojačati bilateralne rusko-iranske odnose i njihovo trilateralno proširenje sa Azerbejdžanom, već takođe pokazuje i uspeh nedavnog rusko-azerbejdžanskog zbližavanja tokom protekle godine. Moskva vidi Baku kao integracionistu, u smislu da on olakšava superkontinentalni cilj Rusije i Kine za bliže povezivanje kopnenih masa, dok se tradicionalni ruski “saveznik“ Jermenija smatra opstrukcionistom, koji je naklonjen Zapadu, i koji je odjednom postao pomalo čudan partner. Ne treba tumačiti kao slučajnost to da se ova nova prekretnica, podstaknuta energijom, u rusko-azerbejdžanskim odnostima dogodila samo nekolio nedelja pre planiranog potpisivanja “sveobuhvatnog i poboljšanog novog sporazuma“ Azerbejdžana sa EU. Očekuje se da će dihtomija Azerbejdžana po pitanju približavanja Rusiji upravo u istom trenutku kada se Jermenija okreće ka Zapadu, imati ozbiljne implikacije za mirovni proces Nagorno-Karabah, jer to ukazuje na to da bi Moskva mogla čvršće podržati ono rešenje koje preferira Baku, po pitanju ovog sukoba, a u skladu sa međunarodnim pravom, dok bi Zapad mogao podržati nastavak Jerevanove okupacije ovog regiona.

2. Južnoazijski tok

Drugi važan ishod ovog trilateralnog  samita je to što je Rusija takođe najavila da namerava da izgradi gasovod između tri države, između Irana, Pakistana i Indije, što bi moglo značiti da je Rusija bila uspešna u tome da navede Indiju da smanji svoju podršku terorizmu protiv Pakistana usled novoosnovanih ličnih interesa, u stabilnosti ovog transnacionalnog regiona. Ako ova strategija bude uspešna, onda bi Moskva mogla dokazati da je ona zaista jedina balansirajuća sila koja je sposobna da održi stabilnost u regionu Bliskog istoka i Južne Azije, zbog uticaja koji je Rusija još uvek sposobna da koristi u “ublažavanju“ prozapadnom okretanju koji je Indija započela u poslednjih nekoliko godina.

3. Neutralisanje Irana kao evropskog konkurenta

U skladu sa gore pomenutom strategijom koju je Obamina administracija imala da lagano preuzme Iran i njegovu “umerenu“ vladu u zapadno okrilje, veliki deo vizije je imao veze sa korišćenjem zapadnih investicija kako bi na kraju zemlju transformisali u snažnog konkurenta Rusiji na evropskom tržištu. Taj ceo plan je sada neutralisan zbog Trampove agresije protiv Irana i “spasilačke misije“ u kojoj se ruska energetska ulaganja sada angažuju kako bi “spasili“ iransku ekonomiju od američkog anti-iranskog nasilja. Pod ovim okolnostima, koje pokreću reforme dugogodišnjih strategija sa svih strana, nemoguće je da SAD ikada “navedu“ Iran u pravcu da postane ozbiljan konkurent ruskoj poziciji na tržištu u Evropi.

4. Saglasnost Teherena sa rusko-saudijskim zbližavanjem

Iran je imao sve razloge da bude zabrinut zbog rusko-saudijskog zbližavanja, iako je namera Moskve iza toga uvek bila da se postigne rešenje u kom svi dobijaju, zadržavajući mir u svakoj državi na Bliskom istoku, ali su svi ti strahovi nestali nakon objavljivanja planova energetske investicije Rosnjefta u iznosu od 30 milijardi dolara u Iranu. Teheran sada može biti uveren da se Moskva “ne prodaje“ Sudijcima, već da zaista pokušava da balansira složene međudržavne odnose Bliskog istoka. Zašto američki obaveštajci tvrde da je Putin izigrao Trampa, pročitajte OVDE. Izvor: webtribune.rs