Извршни директор Росњефта Игор Сечин објавио је да је његова компанија потписала смернице за инвестиције у износу од 30 милијарди долара у ирански енергетски сектор, након заједничке посете Ирану са председником Руске Федерације Владимиром Путином, како би одржали тројне разговоре, у којима је учествовао и Азербејџан. Овај мајсторски потез енергетске дипломатије не би био могућ да није било Трампа који је отерао западне инвеститоре далеко од Ирана и изгурао земљу ближе Русији, што је потпуно променило планирану динамику Обамине администрације која је покушавала да преоријентише Иран у супротан правац кроз вишеструке уступке које су им понудили кроз нуклеарни договор на лето 2015. године. “Прогресивци“ руске спољне политике заиста брзо напредују у развоју њиховог великог стратешког циља 21. века да позиционирају Москву као врховну балансирајућу силу на евроазијском суперконтиненту, а то, заузврат, убрзава глобалну транзицију у мултиполарни светски поредак. Да би се схавитио значај овог геостратешког потеза Москве који је направила ове недеље, не треба гледати даље од четири циља која су одмах унапређена руско-иранским енергетским договором:

1. Откривање Транс-Азербејџаског гасовода

Русија намерава да изгради транс-Азербејџански гасовод до Ирана, што не само да ће ојачати билатералне руско-иранске односе и њихово трилатерално проширење са Азербејџаном, већ такође показује и успех недавног руско-азербејџанског зближавања током протекле године. Москва види Баку као интеграционисту, у смислу да он олакшава суперконтинентални циљ Русије и Кине за ближе повезивање копнених маса, док се традиционални руски “савезник“ Јерменија сматра опструкционистом, који је наклоњен Западу, и који је одједном постао помало чудан партнер. Не треба тумачити као случајност то да се ова нова прекретница, подстакнута енергијом, у руско-азербејџанским одностима догодила само неколио недеља пре планираног потписивања “свеобухватног и побољшаног новог споразума“ Азербејџана са ЕУ. Очекује се да ће дихтомија Азербејџана по питању приближавања Русији управо у истом тренутку када се Јерменија окреће ка Западу, имати озбиљне импликације за мировни процес Нагорно-Карабах, јер то указује на то да би Москва могла чвршће подржати оно решење које преферира Баку, по питању овог сукоба, а у складу са међународним правом, док би Запад могао подржати наставак Јереванове окупације овог региона.

2. Јужноазијски ток

Други важан исход овог трилатералног  самита је то што је Русија такође најавила да намерава да изгради гасовод између три државе, између Ирана, Пакистана и Индије, што би могло значити да је Русија била успешна у томе да наведе Индију да смањи своју подршку тероризму против Пакистана услед новооснованих личних интереса, у стабилности овог транснационалног региона. Ако ова стратегија буде успешна, онда би Москва могла доказати да је она заиста једина балансирајућа сила која је способна да одржи стабилност у региону Блиског истока и Јужне Азије, због утицаја који је Русија још увек способна да користи у “ублажавању“ прозападном окретању који је Индија започела у последњих неколико година.

3. Неутралисање Ирана као европског конкурента

У складу са горе поменутом стратегијом коју је Обамина администрација имала да лагано преузме Иран и његову “умерену“ владу у западно окриље, велики део визије је имао везе са коришћењем западних инвестиција како би на крају земљу трансформисали у снажног конкурента Русији на европском тржишту. Тај цео план је сада неутралисан због Трампове агресије против Ирана и “спасилачке мисије“ у којој се руска енергетска улагања сада ангажују како би “спасили“ иранску економију од америчког анти-иранског насиља. Под овим околностима, које покрећу реформе дугогодишњих стратегија са свих страна, немогуће је да САД икада “наведу“ Иран у правцу да постане озбиљан конкурент руској позицији на тржишту у Европи.

4. Сагласност Техерена са руско-саудијским зближавањем

Иран је имао све разлоге да буде забринут због руско-саудијског зближавања, иако је намера Москве иза тога увек била да се постигне решење у ком сви добијају, задржавајући мир у свакој држави на Блиском истоку, али су сви ти страхови нестали након објављивања планова енергетске инвестиције Росњефта у износу од 30 милијарди долара у Ирану. Техеран сада може бити уверен да се Москва “не продаје“ Судијцима, већ да заиста покушава да балансира сложене међудржавне односе Блиског истока. Зашто амерички обавештајци тврде да је Путин изиграо Трампа, прочитајте ОВДЕ. Извор: webtribune.rs