Једна од озбиљних и потенцијално кобних последица бежања од политике јесте и поништавање политичких партија као легитимних и неопходних актера у нашем друштву, иако је улога политичких странака у демократском обликовању политичке воље грађана зајемчена чланом 5 Устава Републике Србије. Нико не може да оспори чињеницу да су и представници странака правили грешке, да су поједини лидери изгубили поверење и да им грађани дају ниске оцене, да су деценију дуги преласци из партије у партију збунили и љутили оне који би на крају требало некоме да дају свој глас, каже Алексић.
Исто тако, могао бих да кажем и да је то сувише оштра генерализација која се темељи на предрасудама, које су тако вешто градила, пре свега пропагандна гласила актуелне власти, и да је нејасно како се може говорити о читавој опозицији као монолитној јединственој групи, када је реч о великом броју различитих странака и покрета из којих највећи број људи никада до сада није имао прилику да обавља неку јавну функцију и покаже способност да ли може да обавља тако захтеван посао. Што заправо значи а приори одбацивање људи који су спремни да своје време, знање и ресурсе ставе на располагање својој земљи, ризикујући све ове године своје послове, безбедност породице, а у неким случајевима чак и животе, објашњава овај политичар у свом ауторском чланку.
Када је реч о мом Народном покрету Србије, који смо основали тек пре нешто више од две године након масовних протеста Србија против насиља, на прсте једне руке могу се избројати људи који су раније обављали неку јавну функцију или били повезани са њом. Већина људи по први пут укључила се у политику тек након оснивања НПС и реч је о људима оствареним у својим професијама, адвокатима, лекарима, професорима, пољопривредницима, економистима, привредницима и бројним другим који су спремни да преузму одговорност и да се боре чак и онда када услови изгледају немогући, наводи Алексић.
Извор: Радар / Правда.рс