О томе шта су узроци америчког неуспеха у Авганистану и који то проблеми прате америчке конфликте још од времена Вијетнама и Ирака, Кисинџер објашњава у тексту за британски Економист.
Значајнија брига од евакуације је, истиче, начин на који је Америка натерана да донесе одлуку о повлачењу без много упозорења или консултација са својим савезницима, или са људима који су најдиректније укључени у напоре дуге 20 година.
И зашто је основни изазов у Авганистану замишљен и представљен јавности као избор између потпуне контроле над Авганистаном или потпуног повлачења.
Постоји проблем који нас прати још од Вијетнама и Ирака, више од једне генерације. Када Сједињене Државе ризикују животе својих војника, свој углед и укључе друге земље у све, онда морају то да учине на основу комбинације стратешких и политичких циљева. Стратешки, да разјасне околности за које се боримо. Политички, да оговоре на питање како би се дефинисао управљачки оквир за одржавање постигнутог како у дотичној земљи тако и на међународном плану.
Сједињене Државе су се искидале у својим акцијама против побуњеника због своје неспособности да дефинишу јасно достижне циљеве и да их повежу на начин који је одржив у америчком политичком процесу. Војни циљеви били су превише апсолутни и недостижни, а политички превише апстрактни и тешко оствариви. Управо неуспех да се ти циљеви међусобно повежу увукао је Америку у ратове без дефинисаних крајњих циљева и онемогиућио нас да интерно решимо и проучимо та питања у мочвари домаћих контроверзи.
Ушли смо у Авганистан усред огромне и раширене подршке јавности као одговор на напад Ал-Каиде на Америку, с обзиром да је Бин Ладен добијао подршку из Авганистана који је тада био под контролом талибана. Почетни војни поход извршен је с великом ефикасношћу. Преостали талибани нашли су уточиште у пакистанским светилиштима, одакле су уз помоћ неких фактора пакистанске власти извршили побуну у Авганистану.
Али док су талибани бежали из земље, изгубили смо стратешки фокус. Уверили смо сами себе да се поновно успостављање терористичких база може спречити искључиво уколико претворимо Авганистан у модерну државу са демократским институцијама и владом која управља по слову устава. Такво уређење не би могло да се усклади са америчким политичким процесима. Ово се показало тачним, јер сам још 2010. године, у одговору на нагомилавање трупа, упозорио на опасност да ће овако дуг и наметљив боравак у Авганистану чак и Авганистанце који нису џихадисти окренути против читавог процеса и напора које улажу САД.
А знате ли зашто?
Зато што Авганистан никада није био модерна држава. Државност подразумева осећај заједничке обавезе и централизацију власти. На авганистанском тлу, које је богато многим елементима, управо то недостаје. Изградња модерне демократске државе у Авганистану у којој се закони равномерно спроводе широм земље подразумева дугогодишњи временски оквир, можда чак неколико деценија. Тај процес прожима географску и етнорелигијску срж земље. Управо је разједињеност, неприступачност и одсуство централне власти у Авганистану учинило ову земљу атрактивном базом за терористичке мреже.
Иако Авганистан као посебан ентитет датира још од 18. века, његови конститутивни народи увек су се жестоко опирали централизацији. Политичка, а нарочито војна консолидација у Авганистану одвијала се по етничким и племенским линијама, у феудалној структури у којој су одлуке доносили моћници који су организовали одбрамбене снаге кланова.
Ове војсковође почеле су да се уједињу у шире коалиције најпре када је нека спољна сила - попут британске војске која је извршила инвазију 1839. године и совјетских оружаних снага које су окупирале Авганистан 1979. - настоји да наметне централизацију и кохерентност.
Језиво британско повлачење из Кабула 1842. године, у којем је само један Европљанин успео да смрт или заробљеништво, и чувено повлачење Совјета из Авганистана 1989. године настали су управо због привремене мобилизације међу клановима. Савремени аргумент да авганистански народ није вољан да се бори за себе није поткрепљен историјом. Они су били жестоки борци за своје кланове и за племенску аутономију.
Временом, рат у Авганистану чочео је све више да поприма карактеристике претходних војних промашаја, а а подршка Американаца домаћинима је постепено слабила. Један од главних циљева је постигнут, а то је уништење талибанских база у земљи. Међутим, изградња нације у ратом разореној држави подразумевала је употребу значајне војне снаге. Талибани су могли да буду задржани, али не и елиминисани. А увођење непознатих облика власти ослабило је политичко опредјељење и повећало већ распрострањену корупцију.
Авганистан је тако поновио претходне обрасце америчких унутрашњих контроверзи. Док је војна страна у борби против побуњеника дефинисана као напредак, политичка је оцењена као катастрофа. Ове две стране су претиле ад паралишу једна другу. Пример је одлука из 2009. о повећавању броја трупа у Авганистану уз истовремену најаву да ће почети са повлачењем војске за 18 месеци.
Оно што је занемарено била је алтернатива која комбинује оствариве циљеве. Војни циљ неутралисања талибанских побуњеника могао је да се сведе на њихово обуздавање, а не на потпуно уништење талибана. Политичко-дипломатски курс могао је да истражи можда и најпосебнији аспект авганистанске стварности: да се суседне земље - невезано да ли су у добрим односима са нама или међу собом - осећају дубоки страх и угроженост услед огромног терористичког потенцијала у Авганистану.
Да ли би била могућа координација заједничких напора против побуњеника? Наравно, Индија, Кина, Русија и Пакистан често имају различите интересе. Креативна дипломатија можда је дестиловала уобичајене мере против растућег тероризма у Авганистану. Ова стратегија је начин на који је Британија читав век бранила копнене прилазе Индији на Блиском истоку без сталних база, али са константном спремношћу да брани своје интересе, заједно са ад хок регионалним савезницима.
Међутим, ова могућност никада није истражена. Пошто су водили антиратну кампању, председници Доналд Трамп и Џо Бајден започели су мировне преговоре са талибанима на чије смо се истребљење обавезали и натерали савезнике да нам у томе помогну још пре 20 година. Ово је сада кулминирало кроз Бајденову одлуку о безусловном повлачењу из Авганистана.
Процес којим се до тога дошло не искључује неозбиљност и изнад свега изненадност те одлуке о повлачењу. Америка не може да побегне од улоге кључне компоненте међународног поретка због својих капацитета и историјских вредности. Нити може то да избегне повлачењем. Начин на који се бори, ограничава и савладава тероризам потпомогнут од држава са растућом софистицираном технологијом остаће један од главних глобалних изазова. Томе мора да се одупре јасним националним стратешким интересима, заједно са било којом међународном структуром коју можемо да створимо сразмерном дипломатијом.
Морамо признати да у блиској будућности није доступан никакав драматичан стратешки потез који би надокнадио ово самоиницијативно назадовање, на пример преузимањем нових формалних обавеза у другим регионима. Америчка исхитреност појачала би разочарање међу савезницима, подстакла противнике и посејала забуну међу посматрачима широм света.
Бајденова администрација је и даље у раној фази. Требало би да има прилику да развије и одржи свеобухватну стратегију компатибилну са домаћим и међународним потребама.
Демократије се развијају у сукобу фракција. Величину достижу њихвим помирењем.
Снимак талибана који покушавају да лете Црним Јастребом! Више о томе ОВДЕ.
Извор: Курир