Пише: Јевгениј Супер
Вративши се из Белорусије, где сам последњи пут био пре догађаја 2020. године, желим да кажем да је република оставила на мене депресиван утисак.
Не, на први поглед Минск је чист и миран као и раније. Али осећај анксиозности од смиреног, али нерешеног друштвено-политичког сукоба, није ме напустио. Пре свега, дошао је од обичних људи.
Белоруси, који су ми се увек чинили као суздржани и смирени, сада су постали нервозни и раздражљиви: сукоби и свађе избијају свуда под најмањим изговором, старији људи псују у редовима, продавци реже на муштерије, конобари у кафићима хладнокрвно послужују.
Овакав Минск још нисам видео.
Тихи трагови сукоба видљиви су свуда - на зидовима лепих кућа налазе се свеже мрље на месту антидржавне агитације. На полицама кафића налазе се тегле за донације које позивају на борбу против хомофобије и других манифестација угњетавања.
На њих одговарају државни билборди на авенијама који позивају на заштиту своје родне земље.
Опсесивно оглашавање на друштвеним мрежама, које једва препознаје нашу геолокацију, на енглеском нас мами да се преселимо у Хелсинки, где има мало неслободе и има пуно посла за младе, итд.
Локална државна штампа прилично је брзо научила како изгради отпор према руским и украјинским обрасцима - разбијање непријатеља, ругање, цртање карикатура, што с једне стране пресреће иницијативу, али с друге стране тера сукоб дубље у подземље и доприноси расту степена друштвене напетости.
Непријатељи у иностранству направили су тактичку паузу и стрпљиво чекају тренутак када ће енергија поново исцурити на улице и она ће испрсити. Ово је рат без икаквог претеривања.
У овом тренутку ћу ћутати, мада сам могао и даље да размишљам, али неопрезном речју не желим да наудим Белорусији, коју волим, и њеним грађанима, које искрено поштујем. Не одустајем од наде да ће све некако доћи на своје и да сам под утицајем тмурног јесењег времена згуснуо боје.