Ироничног имена "Маслинова гранчица", као да нам је наговестила димензије деструктивности и мржње са којом је Турска ушла у нову фазу сиријског рата. Турска артиљерија, хаубице, бомбардери, са безбедне су удаљености дејствовале по курдским циљевима у Африну, који су у највише случајева углавном били цивилни. После жестоких бомбардовања и гранатирања, Курди као да су схватили да је Африн унапред изгубљен, па су већ спремали "план Б" који је подразумевао што безболније и сигурније извлачење цивила и војске из ове области, а онда је уследио упад милитаната и механизованих турских снага.

Хорде милитаната под заштитом Турске, препознатљиви по барјацима који највише подсећају на оне Ал Каидине, упадали су по селима и од врата до врата тражили, пљачкали, палили и убијали оне који су остали и нису успели да се на време евакуишу. Тога је било и превише. За многе злочине ћемо тек сазнати.

Африн је у потпуности сада већ под контролом Турске и њених милитаната из такозване Слободне сиријске војске (ФСА) и то у великој мери отежава ствари, с једне стране, сиријским снагама које су заузете борбама код Дамаска, а са друге стране Курдима, који су дочекали да осете још један масовни покољ и егзодус који се може слободно изједначити са геноцидом. Око 200.000 Курда, ако не и више, напустило је своје домове и склонило се на подручје Алепа који је под контролом владиних снага.

Тако је, на правој смо адреси. Покрајина Алепо и град Алеп. Највећи град Сиријске Арапске Републике. Већ је прошао кроз пакао рата, а сиријске снаге су га једва ослободиле из канџи терориста. Град дише слободно од краја децембра 2016. године. Многе зграде су обновљене и рестауриране, неке тек треба да буду. Живот се таман вратио у нормалу,  људи свакодневним обавезама, а онда се појавио нови проблем. Шта ако се Ердоган не задржи на Африну, него одлучи да иде даље према југу?

Видели смо у претходних неколико дана да турски авиони не презају ни од чега и да су бомбардовали снаге Националне одбране (НДФ) сиријске војске у непосредној близини града Алепа, када је убијено неколико сиријских војника међу којима су били и официри. Да ли постоји оправдани страх да ће турски милитанти, вођени салафистичком политиком турског председника Ердогана кренути на сам град Алеп?!

Није немогуће, али се потом поставља питање где је ту Русија? Прву, да кажемо утеху нам пружа чињеница да се и Русија ту пита и она сигурно то неће дозволити тек тако, нарочито после толико снажне подршке и нарочито не сада када је Сирија у већој мери очишћена од екстремиста Исламске државе и Ал Каиде (ако изузмемо америчку окупацију земље источно и северно од Еуфрата, побуњенички Идлиб, и област према тромеђи Сирије, Јордана и Израела, не рачунајући ситније побуњеничке енклаве).

Друго, Ердоган је тај који куца на врата Москве да пита шта сме, а шта не сме да ради. Правила игре поставља Москва још од тренутка када је Ердоган извукао живу главу у ноћи између 15. и 16. јула 2016. године (покушај државног удара). Тада је Ердоган остао без великог савезника препознатог у САД (да ли ће тако бити убудуће, остаје нам да видимо). Без традиционалне подршке САД и са лимитираним дозволама датим од стране Русије, Ердоган не би смео да шаље војску и побуњенике јужно од позиција на којима се те снаге сада налазе.

Уколико пак крене даље према Алепу, то би за последицу имало прекид тренутних стабилних односа на релацији Путин-Ердоган и дефинитивно би Турску бацило у потпуни хаос. Турска би остала без савезника, а бомбашки напади се не би заустављали на њеним улицама. Американци одбијају да испоруче Фетулаха Гулена и неће да полемишу о томе са Ердоганом, уз то (још увек) подржавају Курде и Сиријске демократске снаге (СДФ), које Анкара сматра „терористима“.

Русија ће бранити своје интересе свим расположивим средствима у Сирији, нарочито после толико успеха и војне доминације у овој земљи. Москва ће чувати сиријску војску, либански Хезболах, иранске трупе свим расположивим средствима, на шта указује недавно довођење још неколико батерија система С-400 у Сирију. Иран чврсто брани верско-политичке позиције шиита на Блиском истоку и настоји да додатно осигура Асада, Хезболах и ирански војни утицај у Либану, Сирији и Ираку.

Заливске петромонархије су већ у међусобном сукобу препознатом на релацији Доха-Ријад, а постоји и анимозитет између Катара, Саудијске Арабије и Турске око вођства сунитских фракција и лидерства у исламском свету што доводи на микроплану до сукоба између џихадистичких група.

За сада је сигурно, да ће Ердоган добро размислити пре него се усуди да крене у инвазију на Алеп или Манбиџ (у овом другом су смештене и америчке трупе).

Курди Африна су жртве високе политике и безизлазне ситуације. Без америчке и руске подршке, били су осуђени на милост и немилост милитантних хорди и османске завојевачке политике турског председника. Сиријске снаге су понудиле помоћ, под условом да прихвате сиријску униформу и заставу, али су Курди то одбили, мислећи на онај други - већи део свог ентитета у Раки и Манбиџу који ужива тренутну подршку САД.

Свакако, мале су шансе да ће се Турска упустити у нове авантуре на сиријском тлу, колико год ратоборна била политика Ердогана, јер је већ остао без иједног савезника, уздајући се само у добру вољу Русије.

Према тренутној ситуацији, већи напад турских снага на град Алеп није нешто што се може очекивати. Једино што турске снаге могу, јесте да с времена на врема гранатирају или бомбардују поједине области око града Алепа и то би било задовољење њихових освајачких амбиција.

Но, никад не треба искључити и могућност најгорег сценарија, јер нас више ништа не може изненадити. Живимо у времену чудних и турбулентних савезништава.

САА шаље појачања на фронту ка Курдима, Американци тврде да следи јуриш на нафтна поља. Више о томе читајте ОВДЕ.

Извор: Србија данас