Тај способни Путинов финансијски оперативац, иако му многи налазе рупе у економском и финансијском знању (по образовању је правник, али добра карактеристика му је, пишу руски медији, што зна да изабере сараднике и слуша шта му кажу) имао је занимљив животни и политички пут, али и срећу да се у исто време нашао на истом месту кад и Владимир Путин у градском руководству Лењинграда, у јеку распада СССР-а.

И он је попут Путина, као и неколицина водећих људи из садашње кремаљске елите (Дмитриј Медведев, Сергеј Иванов, Анатолиј Кудрин, Игор Сечин, Дмитриј Козак) изашао из политичког капута оца руских постсовјетских политичких и идеолошких промена Анатолија Собчака, које је садашњи владар Русије одвео са собом у Москву. Они чине његов најоданији и најближи сараднички “политичко-корпоративни” круг.

Греф, како га описује московски недељник Собеседник, верује у ултимативност приватне имовине, па и када је у питању социјални сектор (социјални програми државе само је спутавају, сматра Греф) и залаже се за излазак државе из економије, залагао се за улазак Русије у WТО, али му не смета што је на челном месту у државној банци. Руски медији га називају “прагматичним и способним каријеристом”. Тај 53-годишњи етнички Немац родио се Казахстану, где су из Доњецка, почетком Другог светског рата, прогнани његови родитељи. У кући се, уз руски, говорио немачки. Један је од ретких људи из кремаљске путиновске елите који је служио војску и не долази из узорних совјетских режимских породица средњег сталежа. Служио је у специјалним јединицама министарства унутрашњих послова, а специјалност су му били “праћење затвореника до сибирских логора и гушење затворских побуна”. Неки његови сарадници кажу да у послу "гризе к’о булдог" јер је имао “затворско васпитање”. Након двогодишњег војног рока уписује правни факултет у Омску.

Кремаљски либерал

Политички успон, како смо рекли, захваљује Собчаку, а потом и Путину, који му безрезервно верује, па и у случају када је на суђењу Михаилу Ходорковском и Александру Лебедеву у афери Јукос сведочио у њихову корист. Тврдио је да Јукос није “крао нафту, јер да јесу, њему би то било познато”, а противио се и подржављењу Јукосове сестринске компаније Југанскњефтегаз, али то му ипак није сметало да буде у управи најјаче руске државне нафтне компаније Росњефт, али истодобно и у Већу директора Вагита Алекперова, већинског власника најјаче руске приватне нафтне компаније Лукоил. То је један од класичних постулата путинизма. У Кремљу се одмах сврстао међу тзв. кремаљске либерале које је предводио Анатолиј Чубајс, а потом је постао и министар господарства у влади Михаила Фрадкова, с којим се често свађао. Путину се, пишу руски медији, свиђало што он “народским језиком” може да објасни компликоване економске ствари и не користи “обичном човеку нејасне термине”. Греф поседује 0,0016% деоница Сбербанке. Можда је занимљиво да му је син Олег био запослен у лондонској пословници Дојче банке, а брат Јевгенији власник је трговачког ланца Технософија и тржних центара Геомарт и Летур. Извор: Јутарњи лист