Сретење Господње се код хришћана слави 40. дана од Божића. Српска православна црква слави овај празник 2. фебруара по црквеном, а 15. фебруара по грегоријанском календару. Сретење се славило као Дан државности Србије до настанка Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, након чега је укинут, да би у Србији поново почео да се слави од 2002. године. Свето писмо каже како четрдесети дан по Рождеству Христову донесе Пресвета Дева свог божанског Сина у храм јерусалимски да га, сходно закону, посвети Богу и себе очисти. У то време држао је чреду у храму првосвештеник Захарија, отац Јована Претече. Он стави Дјеву Марију не на место за жене, него на место за девојке у храму. Том приликом појаве се у храму две чудне личности: старац Симеон и Ана, кћи Фануилова. Праведни старац узе на руке своје Месију и рече: „Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој…“

Народна веровања и обичаји

Ако је на Сретење сунчан дан и медведи изађу из јазбине и уплаше се своје сенке, па се врате назад, верује се да ће зима потрајати још шест недеља. На Сретење се срећу и раздвајају зима и лето. Од Сретења дани постају дужи, а ноћи краће, па се у народу каже „Сретење обретење“. Обичај је да се на Сретење обавезно пале свеће јер се сматра да пламен има скривену чаробну моћ и да ће кућу штитити од грмљавине и других несрећа. Овога дана девојке пазе каквог ће мушкарца прво срести. Верује се да ако прво сретне црномањастог, за таквог ће се удати, а ако сретне плавог, онда за таквог. Исто важи и ако сретне здравог, богатог, сиромашног или болесног. Извор: Курир