Пише: Бранислав Булатовић Елита пак, као практичар тајних знања, још из доба пред потопа, како би скренули пажњу са осветљеног Олиопола, ухитрено спрема роботизацију и планира успоставу тоталне контроле. Такође у помоћну функцију зауставе епохалне кризе - неки филозофи заговарају стављање и проглашење капитала за вештачког власника, због наводног очувања пред ризиком.
Као прво, систем је тренутно поставњен тако да је Капитал победио уобичајену производњу. Значи, нагомилавање капитала није засновано на продуктивности, инвентности и знању, него више симулација.
Други узрочник кризе из 2007./2008. године, који није отклоњен је огроман глобални дуг, који је пробио границу 300% глобалног БДП-а, а што је неодрживо по економским параметрима. Приватни дуг грађана и компанија већ је извесно толики да се неможе вратити. А глобални дуг држава, компанија и становништва до краја 2016. године, нарастао је на најмање 300.000 милијарди долара, не рачунајући дуг у такозваним небанкарским финансијским институцијама, попут Хедге - фондова, осигуравајућих компанија, приватним фондацијама капитала, брокерима. Њихов дуг се процењује на 100.000 милијарди долара. Тај банкарски систем у сенци је углавном нерегулисан, али законски несанкционисан, и зато многоструко ризичнији него регуларни - због ризичније пословне филозофије зајмодаваца тих средстава.
Трећи узрок је - што дуг расте по већој стопи од раста привреде.
Финансијска дерегулација јаше у пуном касу по глобалном тржишту, и очигледно нема намеру да контролише ток виртуелног капитала. Истоветно као и за време рецесије пре деценију. Финансијски инжињери, се баве истим манипулацијама којим поново увлаче глобалну економију у нову кризу.
Стеве Кеене - економиста са Универзитета Кингстин у Лондону, је један од оних који су предвидели претходну светску економску кризу, прогнозира да је нова криза врло близу, уколико се неусвоји знатно другачији приступ. Превише је усредсређености на јавни државни дуг, али прави проблем је онај приватни - сложно је мишљење компетентних стручњака. Нестандарне мере монетарне политике исто утичу, као квантитативне олакшице, које подразумевају велико убацивање ликвидности у финансијске системе одређених држава. Раст приватног и јавног дуга није толико опасан, ако у исто време постоји знатно већи раст економије. Међутим, тога нема у довољној мери. Проблем је што реформски процес није завршен, односно има потенцијала , али не и динамике. Отуда - вештачко рушење каматних стопа, долази као последица.
Смањењу ризика од избијања нових криза помогло би, ако би се најзначајније земље света, највероватније окупљене око (г-20), договориле да се законски уреди подручје глобалне регулације, али и супервизије - функционисања финснсијских система. Цела та представа није ни случајност ни грешка, него сценарио осмишљен на великој Берзи, који је елити донео богатство, а беду огромној већини обичног пословног света.
Неке активе су добијале нереално високе вредности што зову финансијски балон, у подручју некретнина и деоница, а услед наглог пада нереалне вредности те имовине долази до пуцања финансијског балона.
Привредни раст иде и преко потрошње, али важне су и инвестиције за поглед у напред, а ти се полако изузима, јер елита код које је велики капитал - штеди снаге услед сумље у колебању доскорашњег система, који неминовно већ трпи трансформацију и осциловања.
Исправан доживљај и солидан превод још једном задобијају тенденцију, и прилике су да ипак успева потврити добро људске цивилизације. Турци су објавили шокантну вест - Курдима се не пише добро... О чему се тачно ради сазнајте ОВДЕ. Извор: Ослобођење