Канада је 2010. године била домаћин скупа министара финансија групе Г7, који се одржао у Нунавуту, канадској покрајини на леденом Арктику, у којој на скоро 2 милиона квадратних километара живи само око 30.000 људи (Инуита или Ескима). "Северна стратегија" за Арктик је била једна од најважнијих ставки у мандату бившег премијера Стивена Харпера, и она је имала за циљ да се повећа број припадника обалске страже, допремање нових ледоломаца, прављење нових војних логистичких центара широм северозападних територија, редовно надзирање дроновима и моторним санкама. На питање зашто је Канада ставила такав стратешки акценат на Арктик, Харпер је одговорио једноставном фразом: "Користи или изгуби".

Не постоји бољи израз за описивање стратегије у 21. веку, посебно када је реч о Кини. За разлику од легалистичког и национално заснованог приступа који доминира западним размишљањем, Кина види свет скоро у потпуности кроз призму ланца снабдевања. Када су кинески раст и потрошња порасли у 1990-тим, она је постала велики увозник сировина из земаља које је Запад почео да игнорише када је хладни рат завршен. Изрека "Снага мрзи вакуум," је синоним за "Користи или изгуби". Кина је сада главни трговински партнер за 124 земље, два пута више него Сједињене Америчке Државе (52 земље). Кина гледа Нови Зеланд као на добављача хране, Аустралију као добављача као руде гвожђа и природног гаса, Замбију као центар за гвожђе а Танзанију као саобраћајни чвор. Аргентински научник Маријано Турзи је своју земљу назвао "соја република" у светлу промена у пољопривреди усмерених да служе кинеској потражњи. Понуда и потражња су владајући закон 21. века, а не суверенитет. Дугогодишња парола старог света је била "ова земља је моја земља". Нови мото, у свету повезаном кроз ланац снабдевања је "користи или изгуби". Ту је мање битно ко је власник (или ко полаже право) на територију, већ је важније ко је користи (или ко њоме управља). Јужно кинеско море је место где је стратегија "користи или изгуби" у пуном замаху. У свом настојању да добија већи део сировина источно од стратешких тачака као што су Малајски пролаз,  Кина реализује нове приступе за успостављање "чињеничног стања на мору" док приобалних суседи, као што су Филипини траже арбитражу на међународним судовима. Испод Јужног кинеског мора лежи око 30 трилиона кубних метара природног гаса и око 10 милијарди барела нафте. Кина је тамо, на граници вијетнамских вода, послала мобилне платформе за извлачење нафте и природног гаса,  више пута током 2014. и 2015. Ванг Јилин, председавајући државне нафтне компаније China National Offshore Oil Corp, је ову покретну опрему за дубоке воде описао као "стратешко оружје" које је део "мобилног националног суверенитета" Кине. Кинески "користи или изгуби" приступ подразумева још једно стратешко оружје, које је много јефтиније него нафтне платформе или носачи авиона. То је песак. Народна ослободилачка војска на занемареним и напуштеним острвима и пешчаним гребенима инсталира велику војну инфраструктуру, под претпоставком де факто контроле, док се о де јуре суверенитету бескрајно арбитрира. Кључни циљеви стратегије Кине су Арктик и Антарктик. Кина чак стрпљиво преговара да добије статус посматрача и потенцијално чланство у Арктичком савету (који укључује акције попут покушаја велике куповине земљишта на Исланду). Кина је такође Гренланду, где живи 60 000 људи, понудила инвестиције вредне милијарде долара, да би се за кинеске компаније отворила тамошња индустрија уранијума, што Данска, која има суверенитет над Гренландом то одбија. Међутим, ако у наредним годинама Гренланд гласа за независност, постаће могуће да он постане део кинеског ланца снабдевања.

Од Амстердама до Пекинга

Стручњаци који упоређују успон Кине са Бизмарковом Немачком пропуштају далеко боље историјско поређење: Холандија у 17. веку. Тада су Шпанија и Португалија биле прве истинске глобалне империје које су физички покориле, кроз насилно освајање и чак геноцид, огромне територије у Латинској Америци, Африци, Азији и Океанији. Холанђани су, насупрот томе, радили на мање бруталан и комерцијалнији начин. Холандска Источно-индијска компанија, основана 1602. сматра се првом мултинационалном корпорацијом на свету, која је издавала хартије од вредности за финансирање својих експедиција. Холанђани су тада распоредили више трговачких бродова (5.000) и трговаца (скоро милион), него остатак Европе у периоду од 200 година. Постоје значајне сличности између стратегије Амстердама пре 400 година и данашње Пекинга. Кина следи холандски модел постављања инфраструктуре за ресурсе, а не британски или француски колонијални модел, који подразумева управљање и социјални инжењеринг читавог друштва. Иако су Холанђани користили силу у савезу са локалним владарима да збаце Португалце и успоставе административну контролу - нарочито у Шри Ланки и Индонезији - циљ је био да се обезбеде трговачки путеви и искористи богатство природних ресурса, а не да се освоји свет за Бога или државу. Две стотине година раније, велики адмирал из династије Минг, по имену Женг Хи је створио огромну флоту ради мирољубивих односа са краљевствима источне Африке. Као и Кина за време Минга, Холанђани су бринули о трговини, а не о територијама: они су били царство енклава. Као и код предака династије Минг и Холандије 17. века, Кина данас управља највећом трговачком флотом. Преко 2.000 пловила плови свих океанима, укључујући и Арктик. Насупрот томе, на морима плови мање од 100 бродова за заставом САД.  Кина такође гради,  и у многим случајевима поседује, важне луке и канале који су подршка растућој империји ланца снабдевања. Кина је изградила десетине посебних економских зона (СЕЗс), не само унутар својих граница, већ и широм Азије, Латинске Америке и Африке. Оне су комерцијални гарнизони у свету ланца снабдевања, омогућавајући Кини да обезбеди ресурсе, без лоше политике колонијалног потчињавања. Аналитичари треба да имају у виду да чак и ако се кинески увоз и потрошња ресурса успоре, њој ће и даље бити потребно да осигура ланце снабдевања на свим континентима. Најновије СЕЗс у Сомалији у Јужној Африци искориштавају јефтинију радну снагу од кинеске, и олакшавају приступ за своје текстилне и индустријске производе на брзо растућа тржишта. На овај начин, Кина брзо постаје највећи светски прекогранични инвеститор, чија че улагања достићи око 20 трилиона долара до 2020. године Кинеска велика стратегија ланца снабдевања ће стога остати на снази, без обзира на данашњу економску кризу и нестабилност на тржишту. Стратегија "користи или изгуби" такође може објаснити и политику земаља када се оне боре против њених моћних насртаја. У 2014. Иран је отказао велики уговор са China National Petroleum Corp, наводећи као разлог кашњење у истраживању и испоруке. Исте године, Мексико је отказао уговор о изградњи пруга, наводећи недостатак транспарентности у надметању.  Замбија је такође отказала уговор са ЗТЕ за инсталацију сигурносних камера. У наредној деценији, геополитика ће бити одређена овим такмичењем за контролу ланаца снабдевања. Извор: Курир