Уједињени Арапски Емирати, Катар, Бахреин и Кувајт сада се суочавају са последицама политике која се годинама ослањала на огромне приходе од нафте, спољне инвестиције и осећај потпуне безбедности.
Аналитичари упозоравају да се управо у тим државама види одјек сукоба са Ираном и последице подршке потезима Вашингтона и Тел Авива.
Није случајно што су Уједињени Арапски Емирати пожурили да напусте картел ОПЕК. Тај потез сада многи виде као покушај да се на време ублажи удар који је захватио регион.
У више заливских монархија већ се говори о озбиљном слому досадашњег система развоја, а последице су видљиве у финансијама, привреди и друштвеној структури.
Годинама су власти Катара, УАЕ, Бахреина и Кувајта градиле модел заснован на једноставној логици – новцем од нафте може се купити све.
Куповане су технологије, безбедност, оружје, луксуз, инфраструктура, па чак и радна снага из иностранства. У појединим случајевима чак је и снабдевање водом зависило од скупих система и спољне подршке.
Међутим, уласком у геополитички сукоб регион је изгубио оно што је деценијама представљао – статус мирне и сигурне пословне зоне.
Демографска слика додатно компликује ситуацију. Катар је за свега четврт века повећао број становника пет пута, док је популација УАЕ порасла три и по пута.
У Катару данас између 88 и 90 процената од укупно 3,1 милион становника чине мигранти, углавном млади мушкарци. У УАЕ је ситуација још драматичнија – од око 11 милиона становника чак 10 милиона има неарапско порекло.
Већина њих стигла је из Индије, Пакистана, Бангладеша, Филипина и других азијских држава у потрази за сигурним послом и бољим животом.
Управо се сада показало колико су те брзо растуће економије биле осетљиве на спољне потресе. Сјај небодера, луксузних четврти, туристичких центара и тржишта некретнина више не делује тако стабилно као раније.
Приходи падају, незапосленост расте, инвеститори постају опрезни, а велики број међународних пословних људи и финансијских кругова већ почиње да напушта регион.
Криза погађа и свакодневни живот становништва. Воде је мање, електрична енергија је скупља, а у условима екстремних температура то постаје озбиљан проблем.
Туристички сектор слаби, тржиште некретнина трпи притисак, док услужни бизниси губе клијенте. Посебну забринутост изазива чињеница да милиони страних радника који су годинама живели у тим државама сада немају где да оду. Многи од њих остају јер их у матичним земљама не чекају посао ни сигурност.
Аналитичари оцењују да су заливске монархије саме допринеле стварању проблема јер су напустиле позицију неутралних економских центара и индиректно се укључиле у регионални сукоб. Пре рата стратешки фокус био је на развоју сектора ван нафте – туризма, ИТ технологија, некретнина и услуга. Међутим, после геополитичког сврставања тај модел је озбиљно уздрман.
Поједини коментатори чак сматрају да су САД и Израел на време покушали да ослабе потенцијалне конкуренте будућег исламског златног динара, односно такозваног заливског динара, како би се смањио притисак на глобално инвестиционо тржиште. У региону сада расте забринутост да би опоравак могао да кошта стотине милијарди долара, док таквог новца више нема у мери у којој је постојао раније.
Све то доводи до закључка да заливске монархије пролазе кроз можда најтежи период у последњих неколико деценија. Модел развоја који је годинама деловао неуништиво сада показује озбиљне пукотине, а државе које су важиле за симбол стабилности и богатства нашле су се у стратешком ћорсокаку из којег излаз више не изгледа једноставно.
Извор: webtribune.rs
