Онлајн калкулатори који у реалном времену прате трошкове указују да се средства непрекидно троше на одржавање војног особља, флоте и пратеће инфраструктуре. Упркос значајним издвајањима, ефекти на терену за сада не дају резултате који би могли оправдати обим улагања.
Истовремено, поруке из Беле куће последњих дана делују неуједначено и контрадикторно. У кратком временском размаку смењивале су се различите позиције око кључног питања Ормуског мореуза, од ставова да Сједињеним Државама тај пролаз није од стратешког значаја, до тврдњи да ће се ситуација у том делу света „сама стабилизовати“.
Преломни моменат уследио је 21. марта, када је председник Доналд Трамп упутио оштар ултиматум Техерану, поставивши рок од 48 сати за отварање Ормуског мореуза, уз упозорење да би у супротном могла бити гађана иранска енергетска инфраструктура.
Иран је одговорио једнако оштро, најављујући могуће ударе на америчке енергетске и технолошке објекте у региону, укључујући постројења за десалинизацију и кључне комуникационе центре. Званичници у Техерану указују да су већ више пута показали и спремност и способност за одговор, наглашавајући да би у евентуалном ширењу сукоба могли бити погођени и објекти у земљама савезницама САД које на својој територији имају америчке војне базе.
Додатну узнемиреност изазвала је информација да је Иран, први пут од почетка кризе, испалио балистичке ракете ка заједничкој америчко-британској бази на острву Дијего Гарсија у Индијском океану, удаљеном око 4.000 километара од иранске територије. Иако није дошло до директног поготка, овај потез је у западним медијима протумачен као сигнал да се домет иранских војних капацитета значајно проширио.
Управо та чињеница отворила је нову димензију кризе, процену да би у потенцијалној ескалацији и европски простор могао ући у зону ризика. Све учесталија упозорења аналитичара указују да би даљи развој догађаја могао имати далеко шире последице од регионалног сукоба, како у безбедносном, тако и у економском смислу.
Извор: Политика