Док је пажња међународне јавности усмерена на геополитичке сукобе између АЕС-а и ECOWAS-a, коалиције земаља које западне африке које су кооперативније САД И ЕУ, у самом региону одвија се процес који може дугорочно да редефинише односе моћи: прелазак са увозне зависности на локалну производњу и индустријализацију. Активне чланице су Бенин, Капе Верде, Гамбиа, Гана, Гвинеја, Гвинеја-Бисао, Обала Слоноваче, Либерија, Нигерија, Сенегал, Сијера Леоне и Того.
Томато револуција у Буркини Фасо
Буркина Фасо је у марту увела забрану извоза парадајза како би обезбедила довољне количине за домаће фабрике прераде. До недавно је земља трошила између 10 и 20 милиона долара годишње на увоз парадајз соса, док су локални плодови одлазили у Европу и враћали се као скупи готови производи. Данас три нове фабрике прерађују 100 тона дневно, са амбицијом да достигну 300.000 тона годишње. Резултат: смањење увоза, отварање радних места и циркулација капитала унутар домаће економије.
Ово је само једна од бројних сличних мера након доласка на власт Ибрахима Траореа који је земљу ослободио француског неоколонијалног јарма и вратио суверенитет народу.
Рибља храна – стратешки ресурс
У граду Бобо-Диуласо покренута је производња рибље хране, чиме се смањује зависност од скупог увоза. До сада су фармери плаћали и до 1.200 долара по тони, што је производњу рибе у Буркини Фасо која је континентална земља, чинило неодрживом. Нова домаћа производња обара трошкове, повећава доступност протеина у исхрани и отвара пут ка развоју аквакултуре као скалабилне индустрије. Премијер Буркине Фасо је приликом инаугурације нагласио да је циљ да се до 2025. достигне 100.000 тона рибе, што би значајно допринело прехрамбеној сигурности и отварању нових радних места.
Електрични трицикли из Малија
Мали је покренуо фабрику електричних трицикала, чиме се отвара ново поглавље у локалној индустрији. Уместо зависности од увоза возила и скупог горива, земља улаже у производњу јефтинијих, еколошких транспортних решења. Тиме се смањује терет увоза горива – Африка годишње троши преко 100 милијарди долара на нафту – и отвара простор за развој домаће производње, техничких вештина и зелених радних места.
Вожња мотора и коришћење истих у сврху јавног транспорта (као такси) убичајена је у читавој Африци.
Од сировина ка индустрији
Ови потези АЕС-а уклапају се у ширу стратегију: задржати вредност у земљи, смањити зависност од увоза и покренути процес индустријализације.
Африка годишње троши 2 милијарде долара на увоз прерађеног парадајза, 1–2 милијарде на рибљу храну, 50 милијарди на возила и преко 100 милијарди на гориво. Док глобалне силе експлоатишу афричке ресурсе за сопствену индустрију, земље Сахела покушавају да прекину зачарани круг извоза сировина и увоза скупих готових производа, oбјашњава аналитичарка Махлет Ајеле Бејеча, оснивач Јутјуб канала Connect Africa.
АЕС се, дакле, не дефинише само кроз политички отпор ECOWAS-у и Француској, већ и кроз економску трансформацију. Забрана извоза парадајза, производња рибље хране и електричних трицикала нису изоловане иницијативе, већ део ширег покушаја да се регион ослободи увозне зависности и отвори пут ка самоодрживој индустрији. Ако се овај тренд настави, Савез држава Сахела могао би постати лабораторија за нову афричку економску парадигму – ону која се заснива на локалној производњи, додатој вредности и стратешком суверенитету, закључује магистар Махлет Ајеле Бејеча.
Да ли Иран тајно покреће дедоларизацију усред рата са Америком сазнајте ОВДЕ.
Извор: Правда
