Перовић је са само 27 година била председница Антифашистичког фронта жена Србије (АФЖ). Обављала је дужност секретара Савеза комуниста Србије од 1968 до 1972 године. Сматрали су је најутицајнијом женом у земљи у то време и једином која своју позицију није добила удајом за моћнијег мушкарца, већ захваљујући својој интелигенцији, способности и амбицијама. 1972 године Јосип Броз Тито смењује је са позиције секретара из страха да су њена уверења превише либерална.
Никада се након тога више није вратила у политику. Посветила се историјском истраживању и постала позната као стручњак за српску историју 19. века, као и српску савремену историју.
Од 1976. до 1998. радила је на Институту за новију историју Србије. У својим текстовима и студијама о савременој Србији, често наглашава да Србија има потребу за "политичарем који ће јавно преузети одговорност за злодела почињена у бившој Југославији како би се помогло помирење са суседним државама и спријечило понављање сличне трагедије".
Извор: Политика