Дневник о Чарнојевићу почиње реченицом: „Јесен, и живот без смисла“, која је снажно одјекнула у прошлом веку, али њен ехо не јењава – напротив – тај ехо чујемо и данас, препознајемо га и дубоко осећамо, па стичемо утисак да је глас Милоша Црњанског надишао време и узнео се чак до далеких суматраистичких хоризоната.
Та реченица је попут знака који диригент даје оркестру за почетак извођења композиције и она је само наговештај симфоније какву нисмо чули до 1921. године, када је објављено ово ремек-дело српске књижевности. У Дневнику о Чарнојевићу разазнајемо обрисе стварности, уочавамо боје и контуре, запажамо покрете, осећамо мирисе и напослетку стичемо утисак да је Милош Црњански успео да ослика пулсирање живота и увери нас у то да негде, далеко, на једном острву, то пулсирање заиста оставља трага.
Извор.Правда