Правда

Пише: Бојана Маљевић “Наши животи заправо су само нејасни предаси између великих електричних игара Бога Оца”, (Јуџин О’Нил, Чудна међуигра) Председник Републике Србије, Вучић Александар, у ауторском тексту (Блиц, 24.07.) позвао је на ‘унутрашњи дијалог’ о Косову. Можда би примереније и сврсисходније било да је све позвао на ‘унутрашњи монолог’. Или да нам је већ изговорио свој солилоквиј. Дијалог представља разговор два или више лица, а солилоквиј - разговор са самим собом. Док, ово што смо прочитали у ауторском тексту јесте обично пренемагање. Не волим да чујем или, у овом случају, да из Вучићевог пера наслутим реч ‘рат’, чак и када позива на мир. Параноја је најпродаванији српски производ и председник то обилато користи кроз лајтмотив свог текста: "А само замислите шта би могло да буде…" Истовремено док позива на дијалог - он који је готово успео да укине право на мишљење - наставља да вређа, напада и омаловажава потенцијалне саговорнике, а новинаре да оптужује. Противнике “дијалога о Косову” унапред је прогласио онима који чине “својеврсни историјски злочин”. Не би се могло рећи да одаје утисак човека који је спреман за дијалог. О било чему. Зато прво монолог, али унутрашњи. Унутрашњи монолог је форма која дочарава процесе који се одвијају у јунаковој свести, не нужно уз логичку повезаност, граматичку сређеност или поштовање хронолошког редоследа. Мада би, у конкретном случају, редослед био од важности - за све грађане наше земље али и за све наше суседе. Дакле, кроз унутрашњи монолог јунак треба да образује своја осећања, намере и мисли. И то најприсније мисли, оне најближе подсвести. Када јунак на сцени изговара солилоквиј, може да буде сам а ако су присутни и остали јунаци - онда они не чују његов монолог, иако га изговара пред свима на сцени. То би, рецимо, била занимљива форма на задату тему: Косово и Метохија. Сви смо ту, све подсећа на срећу, сви се правимо да не чујемо, све док се у јунаковим речима не појави нешто истински исповедно, искрено, свесно, рационално, катарзично, тачно. Макар зрно сопствене кривице и истине, бар у области “мој утицај на свест нације од ’93. до данас”. Након тога, ако би унутрашњи монолог срочио како треба, можда би нашао и квалитетне саговорнике за унутрашњи дијалог. Наравно, било би пожељно и да сви саговорници прво прођу кроз своје унутрашње монологе. Ради избегавања сваке сумње: ово питање, које председник сада поетски зове “Косовски Гордијев чвор”, мора да се реши. Па ми то говоримо годинама, док је он још увек набрајао оне границе “свих српских земаља”. Да се не враћам у далеку прошлост… И у последњих пет година, када би неко покренуо ово питање, био би проглашен за издајника и страног плаћеника или би био ућуткан – као Владимир Костић који је, први пут као председник САНУ, рекао: “Неко народу мора да каже истину о Косову”. Не тако давно, они који су критиковали срамно украшавање тематског воза ‘Косово је Србија’ или целу политику тог пренемагања, били су проглашени “Харадинајевим Србима”. Међу њима и моја маленкост. Размотримо на кратко лабаву могућност да унутрашњи дијалог почне, на начин на који замишља председник Србије. У земљи препуној терора неукуса и медијског мрака, председник нас одједном позива да не ћутимо. Да није апсурдно било би гротескно! У држави у којој су избори само фарса, институције и Народна скупштина само паравани, а нови премијер само привид - позвани смо на дијалог!? Тачно тако, био би то привид дијалога, као и цела политика. За пет година трајања политичке некрофилије у Србији, Вучић Александар није имао ниједан дијалог на телевизији. Слушамо ‘дијалоге’ у којима само он говори, дакле монологе којима гуши јавност и здрав разум грађана. И сада каже: хајде да причамо, ово је наша ствар. Све остало је само његово, али је Косово наше. Тај и такав дијалог био би само изложба његове памети; показна вежба значаја Српске православне цркве и САНУ; илузија поштовања грађана и цивилног друштва у целини; покушај поделе одговорности; потврда постојања ‘непријатеља’ који ‘коче’ Србију (иначе би он то много раније и боље). Дакле, макета дијалога. Уз малену наду у Нобела за мир. Размотримо и невероватну могућност да прво чујемо солилоквиј председника, па тек онда да пређемо на дијалог. Солилоквиј може да учврсти самопоуздање јунака. А то је, ма како самоуверено изгледао, неопходно Вучић Александру. Ето зашто је најпре потребан његов унутрашњи монолог. Јер је то поступак у ком пратимо сећања, дилеме, ставове, некадашње и садашње. А све то на основу бројних асоцијација које повезују различите менталне садржаје. Баш ти садржаји, најутицајнијег човека у земљи, били би од непроцењивог значаја за грађане и “одговоран приступ, храбар и реалан, са погледом у будућност…”, о чему је и без пренемагања могао да пише председник. Ако ни после тога он не би дошао к себи, можда грађани би. Крваве усташе се веселе после клања Срба. Најболеснију слику из Другог светског рата можете погледати ОВДЕ. Извор: vijesti.me