Али права поента њене изјаве је нешто друго, наиме, њена изјава о успостављању новог патриотског блока за парламентарне изборе.
Упркос бројним прогнозама да Марин ле Пен не би могла да победи првенствено јер су све снаге естаблишмента ујединиле против ње, ипак је теоретски могуће да она победи, без обзира на то колико је то мало вероватно.
Она је суштински имала две опције: (1) да склопи компромис са естаблишментом (пут који је Доналд Трамп изабрао и победио); или (2) да понуди француском друштву нешто програмски занимљиво и мобилише максималан број присталица и неодлучних бирача око тог програма. Што се тиче тога како је изборна кампања Марин ле Пен виђена у Русији, њен програм је био прилично нејасан а њена активност недовољна, нарочито ако се узму у обзир ресурси који су уложени против ње.
Марин ле Пен је и даље најсјајнији представник анти-естаблишмента, али се она уместо тога понашала као представник централне деснице на изборима, то јест, као део естаблишмента.
Само се по питању муслиманске имиграције она издвајала од осталих кандидата. Генерално, њен изборни програм се може оценити као прилично нејасан. Да би играла улогу лидера целог анти-естаблишмента, након што су изгубили Меланшон и други кандидати који су против система, она је требало да се појави као заносни анти-мејнстрим лидер и радикализује кључни број својих предлога, а не да покушава да буде једна од естаблишмента.
Можда је то оно што је њен отац, Жан-Мари ле Пен, имао на уму када је критиковао програм своје ћерке. По његовом мишљењу, “Требало је Француској да говоримо о стварним проблемима, као што су демографске промене и проблеми масовне имиграције.“
У складу са тим, седиште кандидаткиње је требало да се распореди, како то кажу у Русији, “у складу са законима рата,“ и пренесу Французима идеју да битка није о победи Марин ле Пен као кандидата, већ Хамлетово питање “бити или не бити“ за Француску. Управо је то она требало да уради.
Али уместо тога, видели смо прилично лагану и досадну кампању. Такав приступ може победити обичног кандидата на обичним изборима, али не може помоћи представнику анти-естаблишмента да победи кандидата уједињеног естаблишмента. Стога, Жан-Мари ле Пен је апсолутно у праву што за губитак окривљује потпредседника Националног фронта, Флоријана Филипа, шефа изборног штаба Марин ле Пен. Што се нас тиче, додајмо да тај губитак није био сраман сам по себи. Оно што је срамно је како се губи. А лења фудбалска утакмица која се није играла за победу, већ за узимање бодова од другог тима који је много јачи и фаворизованији од стране судија – то је оно што смо видели у Француској.
Наравно, чак и у овом случају, шансе Марин ле Пен су биле бледе у односу на естаблишмент. Иако је радикализам могао уплашити део бирачког тела, могао је и привући још један део. А у том случају, не би било разлога кривити Марин ле Пен и њен штаб за губитак, а њена кампања би у најмању руку била незаборавна. Такав сјајан губитак би постао Пирова победа за анти-естаблишмент и леп почетак парламентарне кампање.
Ту је такође био још један начин да се победи, наиме, уласком у пакт са естаблишментом и да се крене Трамповом стазом. Марин ле Пен је највероватније одлучила да пође овим путем објављивањем да ће креирати блок.
Kолико ми можемо рећи, она је покушала да склопи договор са једном малом централно десничарком странком естаблишмента и кроз то да постигне споразум са естаблишментом о више или мање фер правилима за игру. Kао што је познато, Национални фронт је минимално заступљен у француским општинама а владајући естаблишмент верује да је та странка аутсајдер ког треба избегавати.
Да је Марин ле Пен успела да преокрене ово неповерење код дела елите и стекне високе резултате не само на председничким изборима и националном и европском парламенту, него и на општинским изборима, онда би она могла постати део естаблишента и могла би рачунати на потенцијалну победу.
Али зар то не би преокренуло Национални фронт само још једну странку естаблишмента? И колико би француски бирачи били заинтересовани за још једну странку естаблишмента? Тврдимо да су изгледи овог пута веома сумњиви и носе велике ризике за будућност странке и целе Француске.
Мало је вероватно да ће нови патриотски блок који је Марин ле Пен најавила, освојити приличко високе резултате на предстојећим парламентарним изборима. Постоје два разлога за то. Пре свега, штаб Националног фронта који не ради на победи, мора се драматично ажурирати. Али мало је вероватно да има времена за то.
Друго, током кратког временског периода до парламентарних избора, Французи још неће бити уморни од новог председника, то јест, недостаци његовог председавања се још неће осетити.
Стога, право бојно поље Марин ле Пен није борба за парламент, већ рутински и напоран рад на програму и тактици.
Жан-Мари ле Пен је већ активно почео да учествује на комунистичком социјалном пољу, то јест, у окрузима и предграђима радничке класе. Његова ћерка је скренула превише снажно ка естаблишменту. Питање се само намеће: да ли би повратак на старе парадигме у раду са људима начинило Марин ле Пен правом ноћном мором за естаблишмент и следећег председника Француске? Извор: Webtribune