Пише: Бранислав Булатовић И при том, ношењу са кризом би се агонија само продужавала и неефективно спречавала, уместо да се баш увелича и одвоји етапно. Значи, без анестезирања и опирања закономерности историјског развоја - и нетреба да неко испадне жртва цивилизирајућих групација због безазлености поред скупоценог откровења увида - основна су запажања данашњих социолога.
Нико осим људске врсте не може бити носилац суверенитета, дакле ни једно од следећег - индивидуе, групе, генерације, расе, класе а ни елита. Правда се збива онда, кад свако добија сразмерно вредности и величини свога доприноса - при остваривању циљева врсте, или бива сразмерно кажњен према одговорности при штети. Значи, по заслузи, а не по пукој једнакости.
Кризис - преокрет, али код овог случаја преведено - разлучивање епохе. Зготовљено вештачко биће је било почетком 20. век, када се ослободио светски дух, и тиме је отпочело, слободније изразивши се - постисторијско доба. Но, потом је оно почело да остварује циљеве врсте - после хаотичне етапе док није спознато, запазили су неки мислиоци.
Жан Бодријар - рециклажа, а не производња. Извртањем се мења концепт, а не потиском. Друштво је резидуално када постаје производња друштвених односа. Акумулација је само остатак, а потискивање - њен обрнут облик.
Етаблирањем специфичних закона, капитал би био трансформисан у вештачко власништво, претпостављано је поступно одма иза такве уочене појаве још на почетку. Наводно, како би се у тај капитал уградила жеља за богаћењем и развојем, а и контролом субјеката - али, она позитивна што значи - против корупције и злоупотребе менаџерских овлашћења. Засад је то само идеалистички усправно.
Треба појмити и да та давно отпочета и довољно непропраћена криза, није само економска и глобална него и епохална. Живљење на кредит и дуг је отежало вештачком бићу, јер се много више трошило, него ли стварало. Код логократског поретка водећу реч имају зналци и предузетници, који доказују способност народу тако што му обезбеђују пристојан живот.
Народ учествује у власти преко већа грађана, и преко захтева носиоцима извршне власти, за нормалну одрживост.
А како није више толико важно било произвести, јер то претежно остварује вештачко биће, постајала је све важнија потрошња - као врста рада, која открива потребе код потрошача, јер такође показује и шта је остало да се усаврши и развије на стази остваривања врсте.
Закони досад нису били код успеха и напретка, па нису и досад били прави, него више обичаји засновани на поверењу, дакле неписане норме, и нису поседовале - санкцијске одредбе, па су биле као непотпуни закони.
А где нема закона, нема ни прекршаја. Што значи, да се позајмљује од будућих генерација, бацајући их у радно дужничко ропство - па што више раде, оно живе - парадоксално све слабије.
Изведба срочено проказује, да је друштво - уметни организам. Креативни рад је стварао вештачко биће, а класични производни га је одржавао.
Кроз еволуцију једино тече одржавање. Можда ће бити чак потребна Еугеника, јер људи немају све потребне способности које би им требале, за остваривање циља.
Такви Аугменти, су били и представљани у неким филмовима о будућности, где и нису били баш обуздани, окористивши се приликом напреднијим статусом. Па опет са резервом треба све посматрати, и потрудити се унапред како би и то било успешно подређено контроли.
Све оно што је довршило развој, од почетно природног постаје вештачко - односно његов моменат. Новац је такорекући, квинтесенца и момент капитала, који се развио до потпуности, те као вештачко биће оспособљен да ствара камату. Каматом су уназађени заостали системи, а касније место укинутог новца замењено је радним машинама и слично док није на крају преузео лихварски капитал. За савременог доба цела планета је постала момент бића, а цивилизација је самоосвешћена пририда. По веровању Бог је створио природно биће, а човек вештачко. Вечна су обадва, и приридна и уметна бића, али природа само уз репродукцију, а вештачка кроз усавршавање. Вештачко биће је утемељено на каузалитету чудотворности, а не на каузалитету суспендовања закона природе и заменом слободе.
Капитал - глава, оно што мисли и има своју вољу, мада је само оруђе људске врсте. Међу првим вештачким бићима је ватра - ланчана реакција.
Тековина или састав вештачког бића - поред новца и технологије, још нафта, струја, хемија, информатика, и медији су му нерви. Политика је његова воља за опстанком, а трговина му је филозофија. Робот би био схваћен као репродукција науке. Неолиберална демократија као ни сви претходни системи нису могли да послуже као политичко средство за циљеве, јер нису били развијени. Зато се можда и пожурило напреднијим друштвима пред крај 20. века да претпоставе агенду 21, како би назначили даљи правац и упозорили на лимит.
Исто у Комунизму, национално власништво је као ничије, односно у преведеном - подложно. И зато, традиционални вид власништва како приватног тако и друштвеног, је у принципу инволутиван, јер капитал не може да обузда бирократију и да постане власник производње, а и производа.
Палеолитско Неолитска цивилизација - природно биће и деспот.
Античка цивилизација - оруђа која говоре и класа.
Западна цивилизација - вештачко биће и грађанско друштво.
Антропотехнолошка глобална цивилизација - вештачко биће и врста.
Мада, треба бити на опрезу, јер буквализовано клањање капиталу приводи култизацији.
Апсолутна моћ је циљ и крај развоја или звано још и свемоћ.
Спајањем више вештачких бића, настаје бесконачно или апсолутно, а сама вечност опет није загарантована. То је зато јер, се против ње боре силе и тенденције, оспоравања, привида и ништавила, а касније иза развоја су против озбиљавања циљева врсте.
Пошто још увек не постоје прави инструменти легалне присиле, па чак ни при УН, јер свет још није замишљен као зрела једнинствена држава, ствар је прошле векове решавана ратовима, или мањим војним интервенцијама.
Само кроз глобалну државу би настао инструмент легалне присиле, који би контролисао чинбенике који могу да оспоравају цивилизацијски напредак.
Ипак законска легална немилосрдна конкуренција, би пре војне опције, могла решити непожељне економске чинбенике и политичке субјекте.
Та конкуренција је уједно и услов одржавања довољне виталности људске врсте. Људска врста је та која помоћу права наводи или упућује, мотивише и себе присиљава саму на остваривање својих ултимативних - кључних циљева. Стварање права је једна од темељних дужности Онтогеничних врста. Стварање бићевитог је најпотпунији облик човековог развоја, а то је вештачко биће - капитал и технологија, па и култура, интелектуалне вештине, наука. Ако се довољно чврсто повеже са универзалним логосом, који производи физикалност онда је он у том случају послужан и може да повраћа од пропасти.
Елите које преко права владају људским друштвом, као спонтано удружене - могу то чинити успешно, само док то служи остварењу циљева врсте. Та владарска елита настаје тако што се удружује спонтано - у раду и прописивању закона за остваривање циљева врсте, и ту би му била та чувена Харизма. Ваљало би да се још подсетимо неких ствари из психолошке равни као пример - Концензус реалности, који би се најпре морао апсолвирати. Као и ментални склоп просечног човека, који тој реалности припада, те понашање у складу тога - потребно је онима што праве своју властиту реалност. Не може се од - монопола, дугова, институционализованих друштава, субкултура, репресивне приватизације, симулакре и паметних мрежа, у зацртано време успешно спровести иновација тако важне садржине. И агенда 21 из Риа 1992., је исто на пречац испала слична светском удару пре него револуцији, јер није добила потпуну сагласност од света, а ни овлашћења за спровођење, него само од стручњака Технократа. Намењено је одрживом развоју, а од тада је формирана нова констелација снага, па националне државе више нису имале ексклузивно дипломатско право, а и монопол над утврђивањем међународних односа. Ипак, не може се ни распуштати једноставно због неповратности процеса, већ треба ускладити и реално расподелити моћ - пошто је глобализација ипак напредан и дуго очекиван план.
Светски поредак не може подржавати нека - сила, фетиш, вођство, интерес, елитизам, него само га сигурно одрживим чини - смисао, праведност, отвореност, поверење, култура. Које ће да надвлада, остаје на људима - оним који су понављам, бића или врста - наравно у оба случаја хуманоидне. Како је Рогозин исмејао америчког генерала погледајте ОВДЕ. Извор: Ослобођење