Пише:Бранислав Булатовић
Многи се питају код нас а и шире у свету међу мањим државама, збуњени куда даље води светски процес, знајући своју тек пропратну улогу у великим смерницама и правцима прогреса. Међутим, ипак нешто за део креације је и таквима остављено, па тако и прихватамо ово за разматрање.
Шта ће нама окупација у 24 слике од стране окрњеног савета безбедности од УН, и репресије које се још увек спроводе у виду меке силе - вероватно је са правом најчешће питање у друштву.
Практичније би било за Србију, а и остале треће земље да иступе као најугроженије од стране те империјалистичке интернационале како су УН називали неки интелектуалци још за време Лиге Народа - бар већинским делом, још увек сачињене.
Тим начином би се поспешило ургентније преуређивање УН, као што је било већ рађено по обнови иза старе Лиге Народа. А у новијем њеном обнављеном седишту најбоље би било да нису више организоване чланице као самосталне државе, него као Парламент и то уз обавезно постављање пропорција у СБ за сваког учесника, али и страначко пресликавање тренутне политичке ситуације због реалнијег директног увида у чињенично стање региона, а за преставу целом обичном свету и успешнијим међународним односима.
Садашње УН, од скоро немају ни половину ауторитета, а ни кредибилитета упркос свем настојању и приносима дотрајалих образаца и реакција понашања на дате ствари. Уз то оне више и нефункционишу, јер је мноштво војних интервенција од 1945. до 1990. у виду посредничких ратова - пребацило фокус на СБ као главни инструмент креирања светског поретка, и тако одаљило од главне сврхе УН, а то је градња међународних односа и стабилности планете. Самим тим су оснажиле и многе међународне институције које су постале центри отуђене моћи са резервним плановима разних лобиста, што је препознато такође као нешто ретроградно. Како се крај сукоба са Џихадом - приводи на глобалном нивоу 2017. година ипак означиће ново историјско или боље речено постисторијско доба, а што видећемо кроз каснија мотришта.
Нужно је препознати тај сукоб Велесила са Џихадом - као светски рат, јер је како увиђамо ипак на опшем подручју и синхронизованог деловања, као и региона укључујући све континенте, из чега се добија увид да је Калифат такође био сила мада можда ближе регионална него светска, али повезан на више континената где се водио оружани сукоб, дакле не само Мала Азија и Африка, него и Европа јер је Руски, Турски и Југословенски територијални проблем прожет био тиме делимично. Али, и Кина је имала сукоб у једној провинцији и Индија и велики део архипелага у океану око Индонезије, док остале силе као САД и ЕУ умешане су нужно на сукоб на туђој територији, али трпивши герилске нападе и на својој територији. Практично цео свет и то баш Велесиле прекрајали су и одмеравали поредак света уз тест његових габарита.
Мандатаре је немогуће трајно успоставити по свету у свим тим фришко хаотичним подручијима, јер УН нема лично своју војску, а такође је и питање како би то примили и тумачили и они умерено исламски режими - што би могло на даље продубљивати неповерење у међународни поредак и њене институције, а уз то њих је шестина света, али развучени на трећину света и повезаног језгра, па је боље одма мислити за практичнји план.
Тај први досадапњи метод уз мандатаре и протекторате је иритантан по интиму домаћина, али он омогућује чак могући тињајући или пригушени конфликт који би продубљивали кризу и саможивост можда чак и у порасту, али неког другог типа хибридне борбе слично хакерисању или саботажама на инфраструктурама што би довољно осцилирало да задржи интензитет кроз рецимо степен развоја. Тај степен развоја је врло битно ако гледамо како се пројектује на друштво, јер повод за незадовољство, промену, реакцију, тражии би у првом блиском страном фактору - а то би само једно друго побуђивало на реваншизам и пребачај одговорности.
Једно од подеснијих импровизованих и дугорочнијих решења било би - да ново седиште светског парламента, дакле еволуиране већ институције УН, буде обавезно у некој неутралној држави а ближе древном раскршћу света - односно на потентној коти планете, тамо где се додирују континенти Азија, Европа и Африка, а то је Блиски исток и рађе Курдистан него Израел, јер је мање компромитован.
Ово није најава - политичара, стратега, филозофа, свештеника, медијума, социолога, него пре говорника будуће цивилизације. Извор: Oslobodjenje.rs