Правда

Пише: Бранислав Булатовић Срећом Европа почиње да мисли све више својом главом , без обзира на Нато лидера, јер добро осећа значај Ирана као регионалне силе у сузбијању нестабилности на блиском истоку као и миграцијама и свим уз то што природно следи. Такође, повлачење тог споразума - подгрева и Северно Корејску реторику, јер кроз пример изиграног поверења реално се настављају тензије код источног портала гвоздене завесе. Ипак постоји и резервна глобална стратегија као дугорочно решење - уједињење Ирана, Авганистана, Пакистана у стабилну средње - азијску унију.
На неки начин, такав савез држава био би и услов за стабилност планете исто као и Европска унија, Арапска лига, Знд и слични.
Иран, Авганистан и Пакистан су ипак једна компактна култура са више сличности него различитости, али допуњујући интереси тек је она ставка од потребе, нарочито због слободе од западног условљавања кроз селективну помоћ. Њихово уједињење у једну већу заједницу осигурало би поверење и шире у региону, али и модерном свету. Ако бисмо извршили грубу оцену успевши да се начелно изразимо - то је претежно популација људи сачињена од приближно истог расног типа, вероисповести, традиције и истог  Зараостарског наслеђа, као и измешаних судбинских тема које су мењале тежиште тамо и онамо, али уз пресликавање тенденција иоако без довољно интензитета.  Преливају се и данас регионални проблеми и тенденције и још увек за дивно чудо не увиђа се ни основни циљ геостратегије. Цео прошли век без престанка заједнички сан тог региона је био ослобођење од англосаксонске доминације, а ту се подразумева било који вид подређивања и сервираних опција. Оне главне ствари односно Британске доминације, су ослобођене све три државе, али потпуни утицај није испраћен и свакако је ометао тој великој идеји самоконтролисаног региона. 
Под разним изговорима, англосаксонска опција је бивала попут изнуђених решења на пречац усвајана и прихватана како неби ситуација ескалирала наново и још дубље, а чиме су опет на даље исто нон - шалантно управљале њихове спољне елите, откуд је слабост долазила увек и константно од кондиционираног пројекта.
Преломни догађај који су одредили правац новом исказу, отпочели су отцепљењем Пакистана од Индије са прве стране 1947. и од Британског комонвелта 2007. те Иран са друге стране уз свргавање Шаха Пахлавија у револуцији 1979. и сврставање Авганистана од 1919. на источни курс, са 1978. уз комунистичку идеологију, која је и после 2000. тињала док није замењена вештачком тезом за помоћ одрживости сопственог реалитета у покушају изналажења модуса исламске, али фундаменталистичке идеолигије сличног типа као Иран или Пакистан, мада неупоредуво тврђе, а у чему се нису нај боље снашли, чак и уз покушаје разних трансформација, идеологије. Као клин између Ирана и Пакистана остављен је Авганистан као етикетиран и тобош на линији раздвајања Руско - Англосаксонске сфере. 
И као такав без поузданог објашњења проглашен вечитим протекторатом Запада и Новог светског поретка. Ако боље сагледамо у неколико речи примећујемо испуњење основних виталних потреба, а које су ове - Иран би заувек себе обезбедио кроз унију са већ нуклеарним Пакистаном, а Пакистан би добио поуздани прилив енергената што је кључно за убрзање развоја и индустријализацију. Док би Авганистан укратко као омања земља успео да поврати ред кроз поверење и братски надзор без иритантне западне компетенције. Заборавља се одговорност коју Запад такође преузима на себе без налогодавне мисије УН. Револт остаје ако се то присуство не умањи пропорционално, а тако и пораст страсти, и зато би тамо најбоље пристајала мисија већином од  Несврстаних посредника.Дакле, или кроз прихватљиви  ауторитет или кроз реалну поделу моћи. Следећи Трампов потез о евентуалном укидању договора са Ираном не долази у обзир - само да би се он додворио Пентагону и неподређених му структура и скренуо пажњу од својих недостатака. Зато не дозволимо ћутке колико смо људи и јунаци тражење нове жртве за његове хирове. Али, пошто је Иран још згодан и за будуће маштарије о продору на Исток и Север, а мање ризичан као план, вероватно је ургентније и њему за реаговање, а и нама аналитичарима и критичарима. 
Без обзира што нису у ОДКБ, и ШОС, осем као гости и посматрачи третираће их многи као савезнике из обостраних интереса - али, опет резервни план нека остане Сан. Још војној хунти Пакистана лакнуло би, јер би стање било амортизовано кроз надређени савезни устав, док би за прво било пожељна прелазна влада националног спаса и излазак из помоћи али тиме и одлука од сфере далеког Запада. Величанствени Иран би се раскравио више Либерално у новој регионалној унији. 
Стара браћо Несврстани, ту смо уз вас на служби ! Извор:Ослобођење