Говорећи о НАТО агресији на СРЈ, генерал Ивашов је додао следеће: “Ја сам од наше обавештајне службе добио информацију да се спрема копнена интервенција, јер ваздушни удари нису постигли задовољавајући успех. Интересантно је да ниједна од копнених војски европских земаља није желела да у ову операцију иде у првом ешалону. Због тога можемо рећи да је СРЈ суштински била војни победник рата.“

Од 1996. до 2001. генерал Ивашов био је начелник Управе за за спољне послове у Министарству одбране Руске Федерације. У интервију Леонид Ивашов је говорио о НАТО агресији на СРЈ, петом октобру, Слободану Милошевићу, геополичкој ситуацији у свијету, Украјини, односима Русије и Турске, могућем уласку Црне Горе у НАТО. 

Преносимо делове интервијуа.

Све револуције које организују Американци имају суштину државног удара. Они доводе на власт слабе и безвољне људе, који не разумеју националне интересе своје земље, који су поткупљени, или заврбовани као Мило Ђукановић. Има и таквих који слепо верују да Америка свету доноси срећу и доброту.

Ниједна обојена револуција коју су организовали Американци, уз подршку европских земаља, није донела добра народу. Штавише, Американци своју политику дефинишу само на основу пуког интереса, не свог народа, већ интереса крупног капитала, у првом реду финансијског. Американци улажу новац у обојене револуције да би остварили профит. Друге категорије код њих не постоје; они живе у категоријама добити и профита. Због тога српски народ и СРЈ никакве користи од 5. октобра нису остварили. Американци корист никоме не доносе.

Обојена револуција у Београду спроведена је само зато што Американци нису били у стању да своје циљеве постигну војним путем и тако свргну режим Слободана Милошевића.

Ту је био један интересантан детаљ. Ја сам од наше обавештајне службе добио информацију да се спрема копнена интервенција, јер ваздушни удари нису постигли задовољавајући успех. Интересантно је да ниједна од копнених војски европских земаља није желела да у ову операцију иде у првом ешалону. Американци и Енглези о томе нису размишљали уопште, Немци такође нису желели, чак је тим поводом и Герхард Шредер звао Бориса Јељцина. Извршен је био притисак на Мађаре и Пољаке, али ни они нису пристали. Због тога можемо рећи да је СРЈ суштински победник рата.

После су била уложена средства да се свргне режим, коначно отме Косово и Србија принуди да буде покорна. Зато је био организован “Мајдан“ у Београду. Људска права, слободни и демократски избори били су само пароле да би се срушила законито изабрана власт, умешали се у изборни процес и на крају био реализован државни удар.

Слободана Милошевића сам називао српским вождом, чак и словенским вождом. Он је у своје време био јединствени вожд православно-словенског света који се у своје време успротивио фашисоидном режиму САД-а и НАТО-а. Прихватио је изазов, показао је непокорност. Он је био веома образован човек, моћан аналитичар, анализирао је одлично догађаје, он се снажно борио за права српског и других народа који су живјели у СРЈ.

Међутим, имао је своје мане, а главна његова мана била је што је превише веровао Американцима. Говорио ми једном приликом да је преко шест сати провео у разговору са специјалним изаслаником америчког председника Ричардом Холбруком, да га је убедио и доказао му. На моје питање: ‘‘Господине преседниче, да ли стварно верујете да ће Американци обуставити своје мијешање?“, председник Милошевић је одговорио: “Ја сам Холбруку показао норме међународног права, доказао да их ми Срби у потпуности поштујемо, да наше домаће законодавство поштује људска права у највећем степену.“

Он је наивно веровао да Американци и НАТО не могу нарушити фундаменталне основе међународног права. Он, као човек са правним образовањем, веровао је у правне норме и механизме. Код њега је постојала илузија да Американци, који читав свет уче демократији и поштовању људских права, не могу са друге стране тако брутално погазити међународно право. То је била његова основна мана.

Међутим, он није био једини који је веровао да цивилизовани свет не сме нарушити статут УН и извршити акт агресије. Американци никакве норме међународног права не поштују, они ће их уважити само тада када то одговара њиховим интересима.

Да, са Слободаном Милошевићем срео сам се и у Хашком трибуналу. Преко шест сати припремали смо моје сведочење у корист његове одбране. Он се уопште није бринуо и молио да му ублаже казну. Видио сам током судског процеса, у том гестаповском суду, да Милошевић није бранио себе, већ нападао, супростављао се и доказивао да српски народ није одговоран за рат и страдања на Балкану, упирући прст у фашистичке силе које су подржале албанске терористе и злочинце.

Слободан Милошевић је заиста био храбар човек и велики Србин.

Ми смо на Косово ушли у потпуној сагласности са нормама међународног права и Резолуције 1244, у којој је стајало да чланице УН обезбеђују војно присуство на Косову. Друго је питање зашто су Медлин Олбрајт и НАТО званичници проценили да им та резолуција даје неограничена права.

Када сам 1999. водио преговоре са Строубом Талботом (замеником Медлин Олбрајт), Русији је “великодушно“ понуђено да један наш батаљон буде стациониран у америчком сектору. Генерал Док Фокелсон био је запрепашћен што сам ја на њихове предлоге одговорио да, уколико чујем који пар реченица на ову тему, бићу принуђен да им се обратим непријатним ријечима. “Па ми смо прихватили ваш захтев да не будете потчињени НАТО генералима, ви ћете одговарати искључиво америчком генералу“ – биле су речи генерала Фокелсона. Разумете ли како су они у то време са висине гледали на Русију и како су мислили да за нас треба да буде велика част што бисмо се потчинили искључиво Американцима?

Пошто Американци нису желели ништа друго да нам понуде, ја сам прекинуо преговоре. Известио сам председника Јељцина да то што Американци нуде представља понижење за руску државу и да Американци одбијају да спроведу Резолуцију 1244. Предложио сам да ми, сагласно тој резолуцији, морамо своју војску увести на Косово истовремено са НАТО. Председник Јељцин се са тим сагласио. Тако смо ми донијели одлуку о уласку наше војске на Косово 1999.

Када су ме новинари касније упитали како је наш батаљон из Угљевика доспео на аеродром Слатину, ја сам одговорио: “Тако што је залутао.“ Дубоко сам захвалан на подршци Србима у Републици, властима у Београду. Наравно, председник Милошевић и начелник генерал-штаба генерал Драгољуб Ојданић, били су упућени у цијелу операцију и обезбиједили су нам драгоцену подршку.

Ушли смо на Косово и тамо заузели главни стратешки објекат – аеродром Слатину. Контролишући тај објекат, ми смо практично контролисали ситуацију. Ниједан НАТО авион није могао да слети на тероторију Косова без наше дозволе и сагласности. То је био несумњиво војни успјех, међутим ‒ оно што војници постигну, касније треба да развију политичари и економисти. То је у овом конретном случају изостало јер је Русија тада тежила добрим односима са Америком и Западом, хтела је да сарађује са НАТО, веровала у западну демократију. Због тога овај наш војни успех није конкретизован.

Штавише, госпођа Олбрајт касније је председнику Јељцину испоставила захтјев да буду склоњени генерали који су осмислили десант на Слатину. Тако је смењен министар одбране маршал Игор Сергејев, моја маленкост и још неколико мојих колега генерала из десантних снага. Маршала Сергејева заменио је тада Сергеј Иванов.

Американци су након наше смене, наставили да притискају руску државу да повуче војску са Косова. Ту су имали подршку од либерала и пете колоне, у то време и даље снажно инкорпориране у руску власт. Такође, снажно је утицало и то што ни власти у Београду нису више показивале јасан интерес за присуство руског контигента на Косову. Сви ови наведени фактори, заједно су довели до повлачења руске војске са КиМ и губитка моћне стратешке позиције запосједнуте од стране једног батаљона. Ја због тога и даље веома жалим.

На десетогодишњицу НАТО агресије, 24. марта 2009. у Београду се одржала велика међународна конференција, посвећена деценији почетка бомбардовања. Запамтио сам два излагања. Прво путем видео-линка француског генерала Пјера Галоа, који јасно сведочи да је још 1985. године Савет НАТО-а, њему и тројици његових колега генерала из Немачке, Француске и Америке сугерисао да треба разрадити оперативни план разбијања Југославије. На питање по каквом сценарију Југославију треба делити и треба ли планирати војну операцију, одговорено му је да се треба угледати на модел са почетка II светског рата. Сугерисано им је да је прво потребно изазвати грађански рат.

Запамтио сам такође и излагање Ноама Чомског. Сведочио је да је и пред специјалистима из Светске банке током осамдесетих био постављен задатак да раде на разбијању Југославије. Велика Југославија није одговарала контурама будуће Европе, јер у вашој земљи није било незапослености која генерише јефтину радну снагу, образовање и здравство је било бесплатно. У Југославији је осамдесетих такође постојао висок степен социјалне заштите.

Ја сам крајем осамдесетих од наших обавештајаца добијао информације да католичка црква никако не жели да на Балкану доминира православље. Дакле, рушење Југославије је био унапред испланиран део једне свеобухватне геополитичке операције, за шта су били одређени значајни финансијски ресурси. Они на Западу имају универзалне технике како посвађати народе, на исти начин на који на Блиском Истоку Запад свађа Шите, Суните и Вехабите, на Балкану је посвађао Србе са Хрватима, Словенцима, муслиманима и Албанцима. Обимна геополитичка операција довела је до распада Југославије.

Лично имам податке како се Мило Ђукановић нашао у зони интересовања америчких специјалних служби. Знам и зашто је он подлегао притисцима. Имао сам прилике да чујем тонски запис његовог разговора са Медлин Олбрајт. Ја рецимо никоме не бих дозволио да ми се тако обраћа. Он је скоро на коленима стајао пред том страшном женом и молио за опрост. Он се у тим разговорима заиста није држао као мушкарац.

Он сада има два избора: или ће се потчинити наредби сваког обичног америчког наредника, или ће се са њим нешто ружно десити, у бољем случају би био ухапшен. Наложено му је да се клони референдума јер у Црногорцима очигледно још није убијен словенски дух. Запад ће Ђукановићу дати одрешене руке да евентуалне протесте против уласка Црне Горе у НАТО угуши на сваки начин. То је та њихова западна демократија, саздана на римском праву, где за патриције важе једна правила, а за плебејце друга. Стога англосаксонска елита све остале народе посматра као плебејце, чак и своје савезнике.

Русија ће, уколико Црна Гора постане чланица НАТО-а, жалити. Подсетићу да је своју прву победу у сукобу са Наполеоном флота адмирала Сењавина постигла заједно са Црногрцима, када је погинуло више од 800 наших морнара.

Жалимо што се православни и словенски свет руши у Украјини, руши се на Балкану. За безбедност Русије улазак Црне Горе у НАТО не би био нарочит ударац. Међутим, ви треба да мислите о властитој будућности, а она није на Западу, који се налази у агонији.

Потребно је разумети следеће: доминација Запада се завршава. Они се не развијају, за развој друштва није довољан раст само друштвеног производа, развој не представља диктат фашистиче силе. То је деградација, тамо нема духовности. На Западу се не развијају ни фундаметалне науке, због тога Запад губи свој доминатан положај. Међутим, они се не желе повући и покушавају да се одрже превратима, обојеним револуцијама и ратовима.

Данас на светску сцену долази нова Кина, стварају се нове контуре међународног поретка, ту су Евроазијски савез, Шангајска организација и БРИКС. Данас Кина потпуно потискује Америку, престали су да купују америчке обвезнице, јуан постаје светска валута. Земље БРИКС-а већ предузимају кораке да у међусобној трговини пређу на националне валуте, дакле реално је очекивати да се убрзо појави еквивалент долару у свјетској трговини. Такође, припрема се алтернатива Свјетској банци и ММФ-у.

Наравно, намеће се питање чије ће духовне вриједности доминирати у новом свету? Кинеске вредности нису универзалне, оне су специфичне, њих ће тешко прихватити Индија и исламски свет, можда Латинска Америка и Африка у веома малом степену. Због тога ће у новом свету православно-словенски и евроазијски културно-цивилизацијски код и систем вредности биће веома прихваћени. Због тога Црној Гори не треба Европа која умире и распада се, још мање вам треба НАТО, треба да мислите од будућности која долази са Истока.

Богу хвала што је у Русији значајан део политичке елите на челу са председником Путуном схватио да Запад никада није био пријатељ Русије, да Запад није цивилизација, већ антицивилизација. Данас, на срећу, Русија сва своја безбедоносна питања може самостално да реши. Русија се својим савезницима данас односе не гради као Америка на принципу потчињености, већ на принципу међусобног уважавања и сарадње.

Русија данас поново успоставља правослано-словенски свет као цивилизацију. На територији Русије данас живи преко 200 народности, Русија поштује њихове различите културе, грађанска и верска права. Управо тај модел мултикултуралности и толеранције Русија нуди свету у будућности.

Извор: ИН4С