Правда

Би­ли су пу­ни му­ни­ци­је и оруж­ја за по­моћ зен­га­ма у Ло­вин­цу. Па­ли­ли су ку­ће у Чи­тлу­ку и По­чи­те­љу, пу­ца­ли у ов­це, ко­ње, псе, стар­це. Успје­ли су да за­па­ле не­ко­ли­ко ку­ћа, шта­ле, си­је­но, при­је не­го што је ави­ја­ци­ја уни­шти­ла јед­ног, а тен­ки­сти дру­гог ТИН-а. Екс­пло­зи­је су по че­тр­де­сет ме­та­ра на­о­ко­ло раз­ба­ца­ле ко­ма­де гво­жђа, ди­је­ло­ве људ­ских ти­је­ла. Опет се Ве­ле­бит на­пу­нио збје­го­ви­ма. Сре­ће­мо ђе­да, са три уну­ка, у ис­тој пе­ћи­ни у ко­јој се крио као дје­чак са сво­јим ђе­дом бје­же­ћи, од уста­ша при­је пе­де­сет го­ди­на. Ис­пред спа­ље­не ку­ће у По­чи­те­љу се­љак са­хра­њу­је ов­це, и ко­ња. Иза ње­га још до­го­ри­је­ва­ју шта­ла и ку­ћа. За­што су пу­ца­ли у ов­це? Твр­да је и кр­шев­на лич­ка зе­мља. Се­љак са­хра­њу­је ко­ња. Око но­гу се­ља­ка вр­зма се јаг­ње, по­ку­ша­ва да си­са мр­тву ов­цу. „До­ма­ћи­не”, ка­жем, „да ти по­мог­не­мо. До­ко­ни смо.” Се­љак ћу­ти и уда­ра крам­пом у ка­мен из ко­га из­би­ја­ју вар­ни­це. Ру­ши се гре­да од ку­ће ко­ја до­го­ри­је­ва. Иде­мо у Ме­дак по ро­во­ко­пач ко­јим смо уко­па­ва­ли тен­ко­ве. У ко­ман­ди се љу­те, али нам да­ју ро­во­ко­пач. Ба­ја ро­во­ко­па­чем за­ко­па­ва ов­це. Ба­ја ко­па гроб за ко­ња. На мје­се­чи­ни, за то ври­је­ме, се­љак ко­ље јаг­ње. Умор­ни и зно­ја­ви, пи­је­мо ра­ки­ју, ко­ја је би­ла за­ко­па­на де­сет го­ди­на, за си­но­вље­ву свад­бу. Је­де­мо јаг­ње­ће пе­че­ње, спре­мље­но на гре­да­ма, на жа­ру из­гор­је­ле ку­ће. Од по­сљед­њег јаг­ње­та. „Узми­те, мом­ци, узми­те, до­бри мо­ји мом­ци, сна­га на уста ула­зи”, ка­же до­ма­ћин и нут­ка нас пе­че­њем. „Хтио бих”, ка­же Ба­ја, „са­мо још јед­ном да се поп­нем на врх Ве­ле­би­та, да се на­пи­јем, да се ис­пла­чем. И ни­шта ви­ше.”

Прочитајте још:Ратна репортажа: Дај, ба­ба, гла­вуРатна репортажа: Раз­го­вор са кр­вљу или пе­та Бе­то­ве­но­ва на шмај­се­ру М-56КОЛУМНА НЕБОЈША ЈЕВРИЋ: Магареће млекоНЕБОЈША ЈЕВРИЋ: У Русију мораш веровати

Извор: Правда/Небојша Јеврић