Правда

Сведок мучких убистава и стрељања је био и припадник КНОЈ-а Мија Петровић из села Бадњевац код Крагујевца. Петровић је стражарио шест месеци испод Авале, и гледао како Озна сваке ноћи стреља цивиле довезене камионима из Београда. – Довозили су их око 21.00-22.00 увече, сакупљали их у подрумима кућа београдских трговаца са леве стране крагујевачког друма, а онда свлачили и изводили на стрељање. – Слушао сам и плач и јаук тих жртава док су их ти београдски ознаши тукли рукама, ногама и кундацима, јер су се они једва кретали, јака зима, а они јадници голи – описивао  је Петровић. Он је показао где се налази велика масовна гробница, односно стајаћи ров за стрељање, који је био дугачак километар и по, на релацији од скретања за Раљу ка Београду, одмах изнад пута. Петровић је говорио да је свака стрељана група била одмах затрпана, и верује да је током шест месеци колико је он био на том стражарском месту стрелајно најмање 10.000 људи. Озна је у почетку за савезнике у овом послу имала НКВД, који је своју пажњу усмерио на хватање најважнијих личности у окупаторској обавештајној служби и обавештајној служби Драже Михаиловића. Према процени официра Озне, мајора Милана Трешњића, активног учесника у дивљем чишћењу, реч је о готово 10.000 стрељаних лица само у Београду, од којих је велики број био невин. Озна је  у том периоду била и "судија и тужилац". Постојао је и начин на који су се “означени” могли искупити, а то је био одлазак на Сремски фронт, уместо преког суда и скоро неизбежне смртне казен… С обзиром да се о делиме Озне прочуло по свету, општа амнестија 1944. године је имала искључиво пропагандни карактер, пре свега за светску јавност, о чему сведочи и допис Владислава Рибникара Титу: – Потребно је да се свет увери да се по амнестији и поступа. Потребно је да Озна пусти из затвора известан број ухапшених које амнестија обухвата. И то да пусти одмах, без одлагања, да не би непријатељи могли да тврде како ми доносимо законе на папиру и из демагошких разлога. Централа Озне за Србију налазила се у Змај Јовиној 21, а преки Војни суд у Француској 5, централа Озне за Београд била је на Обилићевом венцу 48. Суђења ухапшеним и изведеним пред Војни суд Првог корпуса била су чиста формалност и фарса. Углавном су, без обзира на степен кривице, осуђени на смрт док у већини случајева недостају било какви записници са судског процеса. О томе је сведочио и  адвокат Душан Максимовић: – Људе су једноставно покупили и стрељали, а све остало је накнадно измишљено. Уосталом, тек накнадно је проглашен Закон о кривичним делима против народа и државе, који је предвиђао кажњавање за дела која су извршена пре ступања на снагу овог закона, па чак и која никада раније нису била описана као кривична дела. Озна није заобишла многе који су помагали отпор против Немаца. Наиме, уколико је тај отпор ишао преко националног покрета Југословенске војске у отаџбини или који су спасавали симпатизере партизана и четничког покрета, оптужени су због веза са Немцима и заменом теза представљани као људи који су денунцирали патриоте. Нису добро прошле ни јавне личности које су гледале свој посао – глумци, музичари и слични, јер је и њихово понашање третирано као својеврсна колаборација.